Putovanje kroz vreme moguće je uz crteže

Centar za likovno vaspitanje dece i omladine Vojvodine osnovan je 16. maja 1954. godine u Novom Sadu i od tada do danas predstavlja centar za mlade likovne umetnike koji svojim radovima odgovaraju na zadate teme. Pored dečjih radova iz Srbije, bogata arhiva ove ustanove beleži i radove iz 110 zemalja sveta. Kada se skupe svi radovi, njihov broj prelazi milion. U okviru Evropske prestonice kulture, titule koju cele ove godine nosi Novi Sad, od 28. aprila do 12. juna trajaće izložba „Crteži putuju vremenom“.  U Kreativnom distriktu je kroz paviljone dekada predstavljen izbor radova iz perioda od 1954. do 2019. godine. U širem izboru bilo je oko 30.000 radova, a komisija je za ovu priliku odabrala oko hiljadu dečjih crteža. O tome kako je napravljen uži izbor, kako je koncipirana izložba i na koji način neko od vas može da prijavi svoj rad, saznali smo od Ljubice Tankosić, direktorke Centra za likovno vaspitanje dece i omladine Vojvodine, koja je ujedno i  urednica likovnog programa našeg  Novosadskog dečjeg kulturnog centra.

Možete li ukratko da nam predstavite koncept same izložbe?

Izložba je, zapravo, obuhvatila dve izložbe . Prva je najstarija „Izložba dece i omladine“ koja je najpre bila vojvođanskog karaktera, potom jugoslovenskog, pa se onda održavala na nivou Srbije… Druga izložba koja je predstavljena jeste „Međunarodna kolekcija“. Centar u svojoj kolekciji ima dečje likovne radove iz čak 110 zemalja sveta. Ideja je bila da se slike postave po paviljonima i da svaka dekada ima svoj paviljon. Svaki od njih ima neke svoje osobenosti što se tiče boje, tog nekog estetskog dizajna, a tu su takođe i skulpture koje prate dekadu, neki rad ili specifični detalj iz te dekade. Skulpture su radili sadašnji mentori sa svojim grupama dece, a cilj im je da sadašnjoj deci približe to prošlo vreme.

Zašto su izabrane baš te boje za određene dekade?

Boje su birane smišljeno. Dakle, ništa nije bilo slučajno. Prvo su birane po estetskom kriterijumu, a ponegde određena boja ima i simbolički pristup. Tako je, recimo, u 60-im godinama prošlog veka bila dominantna tamno plava koja je, zapravo, bila i boja tadašnjih pionirskih kapa i gardarobe koju su tada nosili.

Kako ste odlučili da se baš ovi radovi nađu u postavci izložbe?

Mi smo odabrali negde oko 1000 radova. Bazirali smo se samo na te dve izložbe, dok radove sa ostalih izložbi, poput „Scena, maska, kostim, lutka“, ilustracije literarnog dela, ili radove sa PČESA-e nismo gledali, što je znatno smanjilo obim. Međutim, i dalje je bilo vrlo obimno i negde smo se trudili da odaberemo one u kojima ima više života, one na kojima se vidi interakcija ljudi i sa kojih može da se očita obeležje tadašnjeg vremena.

Kako su radovi pristigli u Centar?

Radovi su počeli da pristižu putem likovnih konkursa koje je Centar organizovao. Od prve izložbe koja je organizovana 1954. godine, neko se, na sreću, setio da te prve crteže arhivira i to je nastavljeno ovih punih 68 godina. To su radovi koji su stizali na konkurse koje i danas radimo. Što se tiče međunarodne kolekcije, radovi su stizali uglavnom posredstvom ambasada. Dakle, Centar je imao saradnju sa različitim ambasadama i one su pozivale decu da im šalju radove koje su potom prosleđivali nama. Takođe, u Novom Sadu su pravljene masovne izložbe kojima su prisustvovala deca iz predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola. Te izložbe su otvarali ambasadori zemalja koje su se predstavljale u tom trenutku, a deca su radila inspirisana tom zemljom.

Primećujete li neke razlike u tehnikama crtanja i temama radova dece iz zemlje i sveta?

Da, recimo, već ovde u izložbama koje su bile jugoslovenskog karaktera. Dok je Jugoslavija bila jedno, isticale su se Slovenija i Hrvatska. Izdvajale su se po tome što nisu imale teme koje su bile zastupljene kod nas, poput ilustracija literarnih dela posvećenih Drugom svetskom ratu. Kasnije su, na primer, deca iz Japana radila vrlo zahtevne tehnike poput drvoreza. Da deca mlađeg školskog uzrasta, do osmog razreda,  rade drvoreze  ̶  to je potpuno impresivno. I to rade vrlo ozbiljno, studiozno. Rade veliki format i na pirinčanom papiru. To su stvarno impresivni i izuzetni radovi.

Koliko je danas drugačije što se tiče tema?

Mnogo je drugačije. Počev od posvećenosti prilikom rada, preko istrajnosti, pa do tema koje su, zapravo, potpuno iščezle, što je u redu. Međutim, upravo je ova izložba, i sama arhiva Centra, značajna zbog toga što zahvaljujući njoj možemo da vidimo te radove, kao reprezent određenog vremena. Mogu da nas vrate u to neko vreme i da napravimo paralelu, te da shvatimo u kakvom vremenu mi sada živimo, a u kakvom su vremenu  oni nekada živeli. Što se tiče posvećenosti, taj rez je negde najdominantniji upravo u tim 90-im godinama prošlog veka, gde dolazi do ekspanzije istraživanja u pogledu tehnike, ali je osetan pad u koncentraciji i motivaciji prilikom rada.

Bojan Petrović