Путовање кроз време могуће је уз цртеже

Путовање кроз време могуће је уз цртеже

Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине основан је 16. маја 1954. године у Новом Саду и од тада до данас представља центар за младе ликовне уметнике који својим радовима одговарају на задате теме. Поред дечјих радова из Србијe, богата архива ове установе бележи и радове из 110 земаља света. Када се скупе сви радови, њихов број прелази милион. У оквиру Европске престонице културе, титуле коју целе ове године носи Нови Сад, од 28. априла до 12. јуна трајаће изложба „Цртежи путују временом“.  У Креативном дистрикту је кроз павиљоне декада представљен избор радова из периода од 1954. до 2019. године. У ширем избору било је око 30.000 радова, а комисија је за ову прилику одабрала око хиљаду дечјих цртежа. О томе како је направљен ужи избор, како је конципирана изложба и на који начин неко од вас може да пријави свој рад, сазнали смо од Љубице Танкосић, директорке Центра за ликовно васпитање деце и омладине Војводине, која је уједно и  уредница ликовног програма нашег  Новосадског дечјег културног центра.

Можете ли укратко да нам представите концепт саме изложбе?

Изложба је, заправо, обухватила две изложбе . Прва је најстарија „Изложба деце и омладине“ која је најпре била војвођанског карактера, потом југословенског, па се онда одржавала на нивоу Србије… Друга изложба која је представљена јесте „Међународна колекција“. Центар у својој колекцији има дечје ликовне радове из чак 110 земаља света. Идеја је била да се слике поставе по павиљонима и да свака декада има свој павиљон. Сваки од њих има неке своје особености што се тиче боје, тог неког естетског дизајна, а ту су такође и скулптуре које прате декаду, неки рад или специфични детаљ из те декаде. Скулптуре су радили садашњи ментори са својим групама деце, а циљ им је да садашњој деци приближе то прошло време.

Зашто су изабране баш те боје за одређене декаде?

Боје су биране смишљено. Дакле, ништа није било случајно. Прво су биране по естетском критеријуму, а понегде одређена боја има и симболички приступ. Тако је, рецимо, у 60-им годинама прошлог века била доминантна тамно плава која је, заправо, била и боја тадашњих пионирских капа и гардаробе коју су тада носили.

Како сте одлучили да се баш ови радови нађу у поставци изложбе?

Ми смо одабрали негде око 1000 радова. Базирали смо се само на те две изложбе, док радове са осталих изложби, попут „Сцена, маска, костим, лутка“, илустрације литерарног дела, или радове са ПЧЕСА-е нисмо гледали, што је знатно смањило обим. Међутим, и даље је било врло обимно и негде смо се трудили да одаберемо оне у којима има више живота, оне на којима се види интеракција људи и са којих може да се очита обележје тадашњег времена.

Како су радови пристигли у Центар?

Радови су почели да пристижу путем ликовних конкурса које је Центар организовао. Од прве изложбе која је организована 1954. године, неко се, на срећу, сетио да те прве цртеже архивира и то је настављено ових пуних 68 година. То су радови који су стизали на конкурсе које и данас радимо. Што се тиче међународне колекције, радови су стизали углавном посредством амбасада. Дакле, Центар је имао сарадњу са различитим амбасадама и оне су позивале децу да им шаљу радове које су потом прослеђивали нама. Такође, у Новом Саду су прављене масовне изложбе којима су присуствовала деца из предшколских установа, основних и средњих школа. Те изложбе су отварали амбасадори земаља које су се представљале у том тренутку, а деца су радила инспирисана том земљом.

Примећујете ли неке разлике у техникама цртања и темама радова деце из земље и света?

Да, рецимо, већ овде у изложбама које су биле југословенског карактера. Док је Југославија била једно, истицале су се Словенија и Хрватска. Издвајале су се по томе што нису имале теме које су биле заступљене код нас, попут илустрација литерарних дела посвећених Другом светском рату. Касније су, на пример, деца из Јапана радила врло захтевне технике попут дрвореза. Да деца млађег школског узраста, до осмог разреда,  раде дрворезе  ̶  то је потпуно импресивно. И то раде врло озбиљно, студиозно. Раде велики формат и на пиринчаном папиру. То су стварно импресивни и изузетни радови.

Колико је данас другачије што се тиче тема?

Много је другачије. Почев од посвећености приликом рада, преко истрајности, па до тема које су, заправо, потпуно ишчезле, што је у реду. Међутим, управо је ова изложба, и сама архива Центра, значајна због тога што захваљујући њој можемо да видимо те радове, као репрезент одређеног времена. Могу да нас врате у то неко време и да направимо паралелу, те да схватимо у каквом времену ми сада живимо, а у каквом су времену  они некада живели. Што се тиче посвећености, тај рез је негде најдоминантнији управо у тим 90-им годинама прошлог века, где долази до експанзије истраживања у погледу технике, али је осетан пад у концентрацији и мотивацији приликом рада.

 

Бојан Петровић

Website designed by: Mindmedias Studio