Интервју са Слободаном Обрадовићем, аутором драматизације пројекта: Дечја представа „Робин Худ“

Интервју са Слободаном Обрадовићем, аутором драматизације пројекта: Дечја представа „Робин Худ“

Интервју са Слободаном Обрадовићем,  аутором драматизације пројекта: Дечја представа „Робин Худ“ у продукцији Новосадског дечијег културног центра, 19.05.2022. године.
Интервју водила МА Сенка Петровић, Пројектни менаџер НСДКЦ-а

С.П. Како је настао „Робин Худ“ и одакле инспирација за баш ову драматизацију?
С.О. Драматизација је настала за потребе истоимене представе коју је Вељко Мићуновић режирао у позоришту „Бошко Буха“. Заједно смо трагали за насловом који би могао да буде неочекиван, за јунаком који није превише познат младој публици, а који би могао да афирмише вредности које су данас скрајнуте. Онда ме је Вељко питао шта мислим о Робину Худу и клупко је кренуло да се одмотава.
Било је довољно да се сетим прича које су ме обликовале у том најранијем периоду. Један од првих филмова које памтим из детињства – „Авантуре Робина Худа“ са Еролом Флином у главној улози снимљен далеке 1938. године. Класик. Касније сам се заљубио у стрип Харолда Фостера „Принц Валијант“, затим и у књигу „Краљ Артур“ Џона Стајнбека, и код сваког од њих постојало је нешто што се дало препознати у „легенди из шервудске шуме“. Једна специфично искрена црта витешког кода, свест о томе шта је праведно а шта не, презирање статусних симбола и материјалног богатства, жеља за слободом, за истином, за заједништвом и за љубављу. Ту је наравно био и незаборавни Дизнијев анимирани филм, чак и три верзије романа о Робину Худу које су, свака на свој начин, помогле да се искристалише слика која је на крају заокружена у виду драматизације.

С.П. Како изгледа професионално писање драмских текстова за децу и младе?

С.О. Не могу да кажем да сам ја профилисан у том смеру. Поред „Робина Худа“ писао сам још своју верзију Колодијевог „Пинокија“ и за сада још неизведену верзију приче „Пећа и вук“, на коју сам веома поносан и мислим да ће и она у неком тренутку доживети своје сценско извођење. Ако се стекну услови, наравно.
У суштини, осим по питању сценског језика и језичких формулација, мислим да нема разлике у томе да ли пишете за децу или за одрасле. Најважније је да писац буде покренут унутрашњом потребом. Да осети изазов. Да буде мотивисан. То захтева да у себи оживите неку клицу за коју знате да је имате од раније, али да није било прилике да јој се посветите у довољној мери. У случају писања комада за младе, важно је да осетите да имате нешто важно да им саопштите.
А кад кажем „млади“ уопште не мислим на децу. Човек је млад онолико колико мисли и осећа да јесте, толико знамо. Не могу да замислим да бих сутра могао да седнем и да пишем неки драмски текст уколико у себи не препознајем нешто од карактерних особина јунака. Зато што као писац имате обавезу да их браните. Без обзира на то да ли су они добри или лоши.

С.П. Порука деци и младима за бављење уметношћу?

С.О. Бављење уметношћу је ствар одлуке која захтева бројна одрицања. Спремност да се прихвате и победа и пораз. Дакле, треба и храбрости. Ја ћу увек рећи да је уметност нешто најлепше. И на моју велику жалост – ништа теже. Или је то барем тако код нас. Али баш у тим превирањима, у препрекама, у жељи да се борите, да стварате, да упознајете нове људе, да дишете са њима и да заједно кројите нешто јединствено – то је суштина. Да се будите насмејани и одважни. Да поштујете друге и да разумете различитост. Да не мислите о успеху или о неуспеху (мада је успех наравно боља опција), да не мислите о заради (јер је најчешће нема), да се фокусирате на то да сваким својим поступком будете што боља особа.

 

Website designed by: Mindmedias Studio