Интервју – Јелена Допуђ: ДА БИ СТЕ РАДИЛИ СА ДЕЦОМ, МОРАТЕ ОСТАТИ ДЕТЕ У СРЦУ

Уредница листа за децу Невен, Јелена Допуђ из Новог Сада, говорила је за недељник на румунском језику “Либертатеа” из Панчева.

Превод интервјуа преносимо на нашем порталу, а оригинал можете прочитати на румунском језику и на сајту овог недељника.

Јелена Допуђ је изузетно активна у области књижевности за децу и културног образовања. Својом посвећеношћу промовисању културних вредности и дела Јована Јовановића Змаја, успела је да остави значајан траг у књижевном животу и образовном животу Србије. Јелена Допуђ је уредница познатог часописа за децу „Невен“ који издаје Новосадски дечји културни центар.

Како бисте описали пут који Вас је довео до позиције главне и одговорне уреднице листа „Невен”? Који су били кључни тренуци и изазови на том путу и да ли сте одувек осећали да је Ваша мисија управо у раду с децом и младима?

Пут у редакцију Невена, која се тада налазила у склопу Дневника, новина и часописа, довео ме је недељу дана након дипломирања на Медијским студијама Филозофског факултета у Новом Саду. Симболично, 23. новембра 2010. године постала сам волонтер и неповратно се заљубила у новинарство за децу и најлепши Змајев цвет. Томе је тада највише допринео вишедеценијски уредник Невена, Стеван Бељански, угледни новосадски песник и писац за децу, мој новинарски тата, како сам увек говорила. Прошла сам све лествице, од полагања стручног испита након годину дана пред трочланом новинарском комисијом, до позиције приправника, новинара сарадника, да би након Стевиног одласка у пензију, доживела за мене и сада највећу могућу животну част- да постанем уредник Змајевог Невена. Мој дивни уредник нажалост висе није међу нама, али ја користим сваку прилику да му захвалим на свој љубави, пажњи и посвећености коју ми је пружио. Гледао ме је као прави отац, била сам му трећа ћерка и научио ме је свему што данас знам. Није изашао ни један број да му га ја лично нисам однела кад је већ био у пензији и питала га мишљење, то ми је увек било најважније. Увек ми је говорио да се овај посао не може радити ако се истински не воли, јер нажалост никада новца у култури није било, а понајмање у штампаним медијима за децу. Никад ме недостатак финансија није спречио да волим, негујем и са неизмерним поштовањем се односим према Змајевом благу, најстаријем листу за децу на ћирилици, који је он стварао с великом љубављу за своје честите нараштаје, за сву децу која су расла “под туђим небом”.

Рад с децом и младима захтева посебну енергију, стрпљење и љубав. Шта Вас највише инспирише у том процесу и на који начин Вас обликује и мотивише из дана у дан?

Без љубави се овај посао не може радити, у то можете бити сигурни, то је главни мотив којим су се водили и сви часни и поштовани уредници пре мене.

Свако од њих је био свестан вредности Змајевог блага и одговорности које има да руководи њиме поштујући све постулате које нам је он оставио. Наш Чика Јова Змај је био ванвременска личност, европски патриота, полиглота, родољуб, богољуб, човек коме се апсолутно највише дивим и његова личност и дело су моја највећа мотивација. Сваки број Невена је за мене највећи празник и моја радост стварања и срећа приликом изласка сваког новог броја је увек бар за нијансу већа него на самом почетку моје новинарске каријере.

Ваш професионални развој – од дипломиране новинарке до водеће личности једне од најзначајнијих дечјих публикација у земљи – сигурно је био испуњен вредним искуствима. Који тренутак или лекција са тог пута Вам је највише значила?

Невен је био и остао мој навећи новинарски сан, а ја од својих снова никада не одустајем. Да бисте радили са децом и за децу морате и сами бити дете у души, неговати своје снове, ситне радости, уживати у плодовима свога рада и трудити се да једнако усрећите и све око вас. Апсолутно тврдим да је ово најлепши посао на свету, према мом скромном мишљењу и да та лепота стварања потире све оно ружно и тешко чега је било много у претходним годинама и тешкој борби за опстанак какву су водили и сви уредници пре мене.

Новосадски дечји културни центар место је сусрета, креативности и развоја младих талената. Како бисте описали његов значај за заједницу и које бисте пројекте издвојили као посебно важне за децу данас?

Новосадски дечији културни центар је једина установа Града Новог Сада намењена неформалном дечјем образовању и има изузетно велики значај за своју заједницу јер нуди мноштво квалитетних програма, прилагођава своје садржаје, као и радно време својим примарним корисницима, деци, као и њиховим родитељима, старатељима, бакама и декама. Ми постојимо ради њих и трудимо се да својим квалитетом, флексибилношћу И раноликошћу садржаја које нудимо свима изађемо у сусрет. Сви наши пробрами током целе године су бесплатни.

Када бисте могли да изаберете три речи које Вас најбоље описују – оне које истински говоре о Вама и Вашем начину размишљања – које би то биле и зашто?

Традиција, љубав и достојанство. Сматрам да сам врло традиционална особа, такве вредности негујем, таквим послом се и бавим. Ништа у мом свету не може настати, постојати и трајати без истинске љубави, било да је реч о послу, пријатељству или било чему другом. Достојанство је мера човека, у добру, злу, немаштини, изобиљу.

Који су Ваши највећи професионални или лични циљеви за наредни период? Постоји ли нешто што још нисте остварили, а што Вас посебно привлачи?

Желела бих да за свог живота дочекам да се Невен врати у школе, да добије своје заслужено место под сунцем, статус националног културног блага и никада више не буде на ветрометини. Он је сада свакако под сигурним кровом и надам се да ће увек тако и остати. Волела бих да добијем прилику да адекватно прославимо век ипо постојања и оставимо иза себе бар једну вредну монографију, да се некад роди идеја за Музејем штампа за децу у којој ће Невен имати свој мали кутак. До сад сам објавила две књиге за децу “Илустрована биографија Чика Јове Змаја” и “Нови Сад- Змајев град” којих неколико примерака је отишла као донација Министарства информисања нашој деци у Грачаници, три научна рада на међународним конференцијама посвећена Невену, Змају и стваралаштву за децу. Сада, можда више него раније, имам подстицаја за даље стварање, напредовање, ширење Змајевих латица и стварање најлепших прича њему у част.

Када се не бавите послом и културним пројектима, како проводите слободно време? Да ли имате неку страст, хоби или ритуал који Вас испуњава?

Више од деценије пратим премијере домаћих филмова и до сад сам интервјуисала већину наших познатих глумаца, редитеља и продуцената. Волим да идем у позориште и за ту прилику увек спремим посебну тоалету, обилазим музеје и идем на рок и концерте класичне музике.

Освојили сте престижне награде попут „Сунчаног сата”, што је потврда вредности Вашег рада. Како доживљавате таква признања – као подстицај, одговорност или нешто треће?

Нису ни сва признања иста исвакако немају исту тежину и вредност. Признање “Сунчани сат” пре мене су добили Пера Зубац и мој уредник, Стеван Бељански. Обзиром чија имена стоје иза целокупне организације овог угледног међународног фестивала, а једно од њих је и Недељко Терзић, кога не треба посебно представљати, морам признати да сам на то посебно поносна, такође осећам велику одговорност и подстицај за даље стваралаштво.

Шта је био кључни тренутак у којем сте схватили да су дечја књижевност и култура оно чему желите да се посветите? Да ли је постојала нека књига, особа или догађај који су Вас усмерили у том правцу?

Моја родна кућа коју смо морали да напустимо због рата у бившој Југославији увек је била пуна књига, часописа, нарочито вредних дечјих издања са оним дебелим корицама обогаћена прелепим илустрацијама. Читање бајки пред спавање у сигурном крилу мом драгог оца, који нас је недавно напустио и преселио се у царство небеско је моје прво сећање из детињства. Њега сте увек могли затећи са књигом у руци и увек је истицао важност читања и образовања. Некада су постојале и читалачке значке, то је била посебна част и друштвено признање за неког ко је волео да посећује школске библиотеке као што ја волим и дан данас. Ништа не може заменити мирис свеже штампе, старе књиге, шкрипу дебелих корица омиљене сликовнице. До данас ми је остала навика да мој Невен увек прво помиришем, па га свечано носим на рукама до свог радног стола и онда га на миру гледам и уживам у свакој његовој страници.

Свако од нас има некога ко га инспирише, било у професионалном, било у приватном животу. Постоји ли нека личност – учитељ, писац, колега – која Вас је обликовала и на коју се угледате?

Змај је моја непресушна инспирација. Увек сам се дивила Десанки Максимовић и још у основној школи желела да будем баш као она. Иво Андрић је мој недосањани идеал лакоће писања и разумевања људске душе и смисла постојања. Моја учитељица Даница, моја професорица српског језика из средње школе, мој уредник, писац Драгутин Бег и мој отац. Сви они заједно су заслужни за овакву Јелену данас.

Како бисте описали свој стил уређивања и вођења листа „Невен”? Које вредности и принципе сматрате темељним и неодвојивим од онога што ова публикација треба да представља?

Невен је настао на Змајевим постулатима, принципима и вредностима које је неговао и од тога се никада кроз његову историју није одступало, само је садржај прилагођен данашњој деци и осим штампаног издања доступан и путем мобилних телефона. Све најлепше традиционалне, патриотске и моралне вредности, неговање дечје личности, жеље и права за новим сазнањима.

Каријера у издаваштву и култури никада није лака – који су били најважнији изазови с којима сте се суочили и како сте их превазишли? Да ли је било тренутака када сте помислили да одустанете? Апсолутно никада нисам помислила да одустанем, ни празног стомака, ни поцепаних патика од онога у шта истински верујем. Ниједну своју књигу нисам продала, све сам их поклонила с љубављу, школама, библиотекама, драгим особама, а у сваку сам уткала део себе и по неколико година скупљала грађу по библиотекама, музејима и архивама. На дан када је укинута ћирилица у Вуковару у Републици Хрватској одакле и ја потичем, изашла је моја прва књига са посветом – за сву нашу децу која негују српски језик и ћирилично писмо.

Како бисте описали себе као дете? Да ли сте још тада показивали љубав према књижевности, уметности и култури или је то дошло касније?

Ја сам и сада дете, и ако бисте ушли у моју малу канцеларију, редакцију Невена, видели бисте мноштво плишаних играчака, сликовница, вредних књига за децу. Стан у коме живим не разликује се много од моје канцеларије и њега сам претворила у архиву Невена и свих других часописа за децу које скупљам годинама и анализирам њихов садржај.

Ако бисте могли да дате један савет младима који желе да се баве писањем, издаваштвом или културом, који би то био? Која је најважнија лекција коју сте Ви научили на свом путу?

Једини мотив који треба да вас води јесте љубав, истрајност и часне намере према сопственом стваралаштву. Немојте се нипошто надати да ћете од тога да зарадите неки велики новац, јер то није пошло за руком ни Змају, ни Андрићу, ни Десанки Максимовић. Нека вам срце буде чисто, перо оштро и спремите се да сто пута паднете и сто први устанете у намери да остварите оно што заиста и искрено желите.

„НИУ Либертатеа ове године слави 80 година непрекидног постојања и рада. Као једна од најзначајнијих установа за очување идентитета и културе румунске заједнице у Србији, кроз деценије је била сведок бројних изазова, али и великих успеха. Шта бисте јој пожелели у јубиларној години?

Драга редакцијо, уважени читоци Либертатее, ви сте стуб и глас своје заједнице и нека тако буде не само наредних година и деценија, него и векова. Нека ваш часопис за децу “Буцуриа цопиилор” буде светионик свој деци која читају, пишу и негују румунски језик у нашој лепој и заједничкој отаџбини, Србији. Најискреније жеље стижу из редакције Змајевог Невена.

Tekst objavljen u nedeljniku Libertatea na rumunskom jeziku 15. marta 2025. godine, autor Mariana Stratulat, fotografije: privatna arhiva – ustupljene za objavljivanje